Drage moje abronoše, juče me umalo ne ufati koleginica dok sam vam se javljala, ali dobro je sve ispalo. Ostala sam vam dužna još priča, pa bi bio red da vi ih ispričam, drage moje abronoše.
Sam, hih, ne znam odakle ni da počnem jer toliko toga ima, da ja prosto živa nisam i ne znam kako da izađemo na kraj sa ovim našim Voćkom.
Kaže mi prijateljica da je u nedelju u Boleču, kad je pijačni dan, Voćko zaseo u jednom restoranu blizu, doručkovao i stalno čačkao telefon. Za štandom na pijacu ga čekali ovi naši da dele letke i da pričamo kako Kosovo ne damo.
Hih, kako je blesav Voćko, evo još se smejem. Boli njega za stranku, on da napuni svoj stomak 😀 Nego, znate šta mi još kaže prijateljica?
Dok je Voćko sedeo tako i jeo, naišao onaj Rudlof iz Leštana i uslikao ga. E tu sliku je odmah poslao ćerki, o ona obavestola oma ong iz gej17plusa!
Joj, a znate šta je zatim uradio Rudolf? Evo opet živa nisam i samo se smejem. Rudolf ušao u kafanu i seo sa našom Voćkom
Voćka zatim, kaže mi prijateljica, zvao onaj gej17plusovac i sve mu po spisku naređao zato šro sedi u kafani jede i pije a ostali ga čekaju.
Ne stvarno svašta od našeg Voćka, a i od Rudolfa leštanca 😀
Živa nisam i još se smejem, drage moje abronoše. Pa do sledećeg abera, ljubim, ljubim
