Drage moje abronoše, eve 8 sati je i petnaest minuta, i što se kaže ovako na sabajle da vi se javim, jer sam se baš iznervirala..
Znate li vi da nigde nikog u Voćnjaku nema. Ni Voćka ni ministara. Sve prazno! Bezobrazluk, pa ovo vi nikada nije bilo. Kakav crni najveći budžet, ovo vi je najveći javašluk. Eto, zamislite ja sam se iznervirala.
Pa ovim našim voćarima da dve ovce nacrtane ostaviš na ćutanje, izgubili bi ih. Mene bre sramota da kažem da radim u Voćnjaku. Će me omrznu komšije. Pa zamislite oni ovako ujutru prođu i vide ovu prazninu?! Šta da pomisle?
Tačno dobijam, da izvinite, popizditis od njih. Da im je moj Simče, da vidite kakp bi se dolazilo bae u 7 i 15.. Ovo, baš ij briga. Ne volem one riđe stranke, al će oni da pobedu zbog vakih naših voćara.
Idem da se smirim. Najbolje kod moje prijateljice. Ona sigurno ima neki abar koji će da me razveseli. A ja se posle javljam vama. Ljubim, ljubim..
