Legendardni Alen Delon voleo je burno i voleo fatalno. Niko mu se nije uvukao pod kožu kao filmska lepotica Romi Šnajder („Sisi“).
Par se upoznao 1958. godine na snimanju nemačko-francuskog romantičnog filma „Kristina“. Ali tokom snimanja u gradu ljubavi (a kasnije i u Beču) njihove duše se sreću. Početak filmske mega-romanse koja se završava dramom 1964. godine. Alen ostavlja Romi kratku oproštajnu belešku, o kojoj ona kasnije otkriva: „Bio je buket ruža, pored njega je bila poruka: ‘Idem u Meksiko sa Natali (Delonova buduća supruga, prim. prim.), sve najbolje, Alen’. Ipak, njih dvoje su ostali povezani i snimili su senzualni kultni film „Bazen“ 1968. godine. Alen Delon je 2019. opisao Šnajdera kao veliku ljubav svog života.
A kada je umrla od slomljenog srca 1982. sa samo 43 godine – deset meseci nakon nesrećne smrti njenog sina Davida (14) iz Delona je izašla poplava emocija i sve ih je pretočio u oproštajno pismo. Francuski časopis „Paris Match” objavio je redove koji se i danas smatraju najlepšim i najtužnijim ljubavnim pismom svih vremena.
Alen Delon je napisao:
„Zbogom, lutko moja. Vidim da spavaš. Ja sam sa tobom na tvojoj samrti. Nosiš dugačku tuniku, crnu i crvenu, sa vezom na vrhu. Cveće su, mislim, ali ne gledam u njih. Ne gledam ja u cveće, nego u tvoje lice. A ja mislim da si lepa, verovatno nikad nisi bila tako lepa kao sada. Takođe, mislim da te prvi put u životu vidim tako spokojnu . Čovek bi hteo da kaže da je nežna ruka obrisala svako uzbuđenje, sve strahove sa tvog lica. Vidim da spavaš. Kažu mi da si mrtva. Kako sam ja kriv? Postavili ste sebi ovo pitanje pred bićem koje ste voleli i još uvek volite. Taj osećaj te preplavi, pa poteče nazad, a onda kažeš sebi da nisi kriv, ali da si odgovoran... Da, to sam ja. Zato što sam ja izabran da budem tvoj partner u ‘Christine’ pre 25 godina. Došla si iz Beča, a ja sam čekao u Parizu sa buketom cveća u ruci koji nisam znao da držim. Kao idiot, usred gomile fotografa. Izašla si iz aviona. Istupio sam napred.
Rekla si svojoj majci: ‘Ko je ovaj dečko?’ Ona je odgovorila: ‘Mora da je Alen Delon, tvoj partner…’ Ništa više, nikakav bljesak ljubavi iz vedra neba. A onda sam otišao u Beč, gde je film sniman. I tu sam se ludo zaljubio u tebe. I ti si se zaljubio u mene… Bože moj, kako smo bili mladi i kako smo bili srećni. Ja, Francuz koji nije govorio nemački. A ti mala lutko, nisi govorila ni reč francuskog. U početku smo se voleli bez reči. Pogledali smo se i smejali. Lutka… A ja sam bio ‘Pepe’. Drugi’ ne mogu da shvate da što si veći glumac, postaješ manje pogodan za život. Garbo, Merilin, Rita Hejvort… i ti. Kažu da si bila mit… Da, naravno… Ali mit je samo fasada, odraz. Mit ide kući uveče.
Onda je on samo Romi, samo žena, slabo shvaćenog života, loše tretirana, loše opisana u novinama, napadana i proganjana. Tu se mit istroši, u samoći. On postaje strah. I što više postajete svesni toga, to više padate u blaženstvo alkohola i sredstava za smirenje. Tada postaje nezamenljivo i srce, istrošeno, staje jer je postalo previše umorno da kuca. Rečeno je da te je ubio očaj koji je došao sa Davidovom smrću. Ne, ljudi nisu u pravu. Ona te nije ubila. Davidova smrt te je upravo dokrajčila. Nisi razumela da si javna ličnost. Osećala si se napadnutom, silovanom u svojoj privatnosti. Uvek si bila na oprezu, ‘gonjena’ kao životinja koju jure. I znala si da ti je sudbina jednom rukom uzela ono što ti je drugom dala.
Ostali ne znaju da si ti ova velika tragedija iz filmova, jer si to u svom životu i to skupo plaćaš. Oni ne razumeju da se drame vašeg ličnog života odražavaju na ekranu, kasnije, u vašim ulogama. Da sijaš samo zato što te peku. Nisam se iznenadio kada sam dobio vest da si i ti nas napustila. Šta sam bio iznenađen? O tome da ne izvrši samoubistvo. Ali da ti je srce slomljeno, ne.
Vidim da spavaš. Juče si bila živa. Sinoć. Kada ste se vratili u kuću, rekli ste Loranu, svom poslednjem i šarmantnom saputniku: ‘Idite već na spavanje. Doći ću malo kasnije. Ostaću sa Dejvidom neko vreme i slušam muziku.“ Svako veče si rekala da želiš da budeš sama sa sećanjem na svoje mrtvo dete pre nego što odeš na spavanje. Sela si. Uzela si papir i olovku i napravila crteže. Za Saru. Crtala si za svoju ćerku dok te srce nije zabolelo i odjednom… Tako lepo. Lepa, bogata, poznata, šta ti je više trebalo? Mir, malo sreće. Neću ni u crkvu ni u grob. Molim te samo da mi oprostiš… Znaš da te nisam mogao spasiti od te razvratne gomile, tog ‘spektakla’ kojeg ste se uvek plašili. Oprosti mi. Doći ću kod tebe sutradan i bićemo sami.
Lutko moja, gledam te opet i opet, opet i opet. Želim da te proždrem pogledom i da ti iznova i iznova kažem da nikada nisi bila tako lepa i mirna. Odmori se. ja sam ovde. Naučio sam malo nemački od tebe. Reči: volim te. Je t’aime. Je t’aime, moja lutko. Alen“
Ovako su glasili odlomci Delonovog pisma nad kojim je svako zaplakao, a koje je pokazivalo njegove najtananije emocije koje je skrivao od javnosti ali i od same rumi.
