Ljubica je sa svima podelila svoju priču koja je i bolna i teška, ali su ljudi podeljeni kad je upitanju mišljenje o celoj situaciji.
Njena priča je jako zainteresovala druge ljude i niko nije mogao da ostane imun na ovako osetljivu temu.
– Živela sam u malom seoskom mestu, okružena tajnama, skandalima i greškama koje su obeležile moj život.
U trudnoći sam doživela najveći šok kada me je svekrva izbacila iz kuće. Taj udarac je bio težak, ali nije bio jedini teret koji sam nosila na svojim ramenima. Biću iskrena i priznaću da sam godinama sam varala svog voljenog muža Milana, a činjenica da je ceo naš kraj znao za moju nevernost, osim njega, donela mi je osećaj krivice.
Milan i ja smo dugo godina pokušavali da dobijemo dete. Deset godina mukotrpnih i neuspešnih pokušaja. Svakim danom nam je odnos postajao lošiji, čeznula sam za malim bićem koje bi nadogradilo našu ljubav. Valjda nas je ta jaka želja udaljila jedno od drugog. Bio je to teret koji mi je teško pao, a osećala sam se nemoćnom da bilo šta uradim.
Svakim danom su stvari postajale gore. Prvo sitne svađe, pa prevacivanja, koje ostavio čašu na stolu, zašto nisam zalila cveće, kako mu se obraćam i kojim tonom. Bilo mi je jasno da nam se duše rastaju kad je prešao da spava u dnevni boravak, a ja ostala sama u spavaćoj sobi. Bile su to noći duge kao godine, a jastuk mokar od suza. Trajalo je mesecima. Bila sam nesrećna. Ujutru kad krenem na posao, nisam imala hrabrosti da mu kažem da razgovaramo, jer sam u njegovim očima gledala prezir. Možda je samo jedno od nas trebalo da kaže „Hej, draga, mislim da je kraj, hajde da se rastanemo kao ljudi“. Ali mi nismo imali hrabrosti. Terali smo inat i nastavljali da se mrzimo.
U trenucima najveće tuge, upoznala sam Zlatka. Mislim, znala sam ga od ranije, on nam je komšija. Ali moram da priznam da sam od trenutka svoje tuge u svakom muškarcu počela da gledam potencijalnog partnera. Zlatno je to osetio. I iskoristio. Sad bih rekla podlo. Ali, tada sam mislila – evo ga, došao je čovek koji će da me spase. On je postao moja uteha, mesto na kojem sam privremeno nalazila sreću. Ali u tom trenutku nisam shvatala koliko će te odluke koje sam donela na osnovu očaja i slabosti, izmeniti tok mog života.
Viđanje je u početku bilo na drugarskoj bazi. Tražili smo načine da jedno drugom priđemo. Dok je Milan na poslu, znao je da mi donese kutiju smokvi. Pa sutradan da ja odem kod njega da mu vratim kutiji… I tako u nedogled. Dok se tog ključnog dana nije desilo nešto važno – a to je bilo otvaranje duše.
Zlatku je pre nekoliko godina umrla žena, bila je mlada, umrla je od raka. On je na sve načine pokušavao da pronađe onu pravu. Ali sve s kojima je bio, najmanje su bile prave. Dolazile su na vrata, zivkale ga, a on mi je ispričao da bi najviše voleo da ih se posle provedene noći sa njima i ne seti više. Mada to nije išlo tako lako. Htele su žene od njega nešto više. Bio je sebičan prema njima.
Iz straha da otvorim dušu o mom lošem odnosu sa Milanom, nisam ništa rekla. Ali je gest bio teži od reči. Prišla sam, zagrlala ga, poljubila… To je bio kobni početak mog kraja.
Priča se nastavljala mic po mic. Toliko sam se zanela u tom odnosu da sam zaboravila da isključim svoj Fejsbuk nalog, a svekrva je pročitala prepisku između Zlatka i mene. Bila sam u četvrtom mesecu trudnoće, nosila Zlatkovo dete. U poruci sam mu napisala: „Trudna sam. Nosim tvoje dete, ostaću kod Milana dok ne završiš opremanje kuće. Lakše mi je da s njim idem na posao autom, dalje sve znaš, ljubim te u oko i čelo i volim najviše.“ Njegov odgovor je bio hladan i sebičan: „Oguli ga i za lovu dok se ne snađemo. Smajli“.
Taj trenutak je bio prekretnica u mom životu. Shvatila sam koliko sam ogrešila o Milana i koliko sam narušila temelje našeg braka. Bilo je to, pre svega, neljudski. Priznajem. Ali ja nisam mogla drugačije.
Jutro, naizgled kao svako drugo, kuvam kafu, sa Milanom i svekrvom pričam samo poslovno, kao mesecima unazad. Ali je tog jutra bilo kroz zube „Pokupi stvari i idi onome kome noge širiš. Mom sinu si našla da podmećeš dete“. Od tog momenta kao da sam ušla u vakuum. Pola se ne sećam, pakovala sam se sama, gutala suze i tek tad shvatila i sebi rekla: „Ljubice, monstrume, zašto si ovo uradila“?
Naravno, kao u svemu drugom, karma vrati duplo. Veza sa Zlatkom je postajala sve gora, puna toksičnosti i bola. Valjda ja više nisam bila ista. Kao da sam njega krivila za sve što se izdešavalo. Sve što sam gradila na lažima i prevari je počelo da se raspada. Tada sam shvatila da je karma ili možda Božja kazna zaista stigla do mene. Ali iz te tuge i kajanja, iznikla je spoznaja o sopstvenim greškama.
Shvatila sam svoje slabosti i koliko sam bila očajna da popunim prazninu u svom životu. Ali takođe sam shvatila i važnost iskrenosti, vernosti i poštovanja u ljubavi.
Prošlo je već nekoliko godina od silne drame. Sad sam sama, nemam snage da započnem novi odnos. Plašim se da nisam okajala sve grehe.
