Da li vam je važnije šta ćete da uradite u svom životu ili šta će da usreći sve radoznale ljude ovog sveta?
Došla sam kući iz Beograda na par dana. U jedan bosanski gradić. Moj, pripadam mu u potpunosti jer je mene formirao kao ličnost. I ono dobro i loše, sve je moje od a do š. Zašto je to važno za dalji tok priče? Zato što Bosna po mom mišljenju, nije država, nego filozofija. Topli i otvoreni ljudi, toliko otvoreni da im ni najmanji problem nije da te nasred hodnika, dok se vraćaš s posla i vučeš kese, pitaju:
– Kono, kad si to stigla, šta ćeš ručku danas?
I ne gledaju u tebe, nego u kesu. Ne rade to da bi dalje ogovarali po mahali šta sam kupila, nego da bace pogled, možda dobiju inspiraciju da nešto skuvaju za sutra. Ako ne odgovoriš na to pitanje, za tebe će da se zalepe svi mogući osuđivački pogledi. Jer, nije problem postavljeno nepristojno pitanje, nego tvoj „bezobrazluk“ da se usudiš da ne odgovoriš.
U jednom momentu tokom odrastanja u Bosni shvatiš da ne moraš da odgovoriš, da možeš ljubazno da se nasmeješ i voziš dalje. Jer sebi postaneš važniji od te salve zbunjenih i osuđivačkih pogleda.
Problem dobija kulminaciju kada se igra nepristojnih pitanja i sramežljivih, kiselih odgovora prebaci u tvoja četiri zida, nemaš gde, ne možeš samo da prođeš. Das su nemilosrdni, gađaju u čelo.
Slavska trpeza, pun sto hrane, stisnuti gosti koji sede toliko pribijeni jedni uz druge, jedva uspevaju da iskobeljaju ruke na sto kako bi „naboli nešto“ na viljušku, vruće im je i preznojavaju se što od masne hrane, što od prepečenice. Ali te Tantalove muke uspeva da prebrodi teta Ruža koja me preko stola gađa pogledom znatiželjno, dignutih obrva navrh glave i onako preko zalogaja, sa blagim polusmeškom me pita:
– Draga, ima li šta?
Odjednom nastaje muk. Deca prestaju da se smeju, gosti se ne bore da preko stola dohvate kolač, ispred zgrade se zaustavlja saobraćaj, trudnice porođaj obustavljaju napola. Svet staje. Dvadeset pari očiju je uprto u mene. Čeka se odgovor.
– Pa ima teta Ružo, znate, sad sam u Beogradu, preselila sam se u novi stan, našla sam bolji posao, baš sam neki dan išla na putovanje, bilo nam je fenome…
Prekida me Ruža totalno nezainteresovana za moja silna glupa nabrajanja, po njenoj proceni, tako nevažnih stvari. Imam osećaj da joj je žao što je pustila niz vodu 20 sekundi svog života i da su joj krvarile uši od ovog besmisla koji sam se usudila da izgovorim.
– Ma ne to, pobogu, znaš ti na šta ja mislim… Ima li šta… Onako… Konkretno!
Naravno da sam od prvog njenog pogleda znala na šta cilja, nije morala ni da progovori, ali ne pustih je ovaj put da me satera u ćošak. Htela sam doslovno da joj stavim doznanja da nisam na „ti“ sa tom njenom pričom, pa sam dodala:
– Misliš jesam li kupila stan? Nisam još, ali imam neke planove za par…
Mrtva tišina, svima je neprijatno.
Trčim do kuhinje, donosim rakiju, točim Ruži, pa sebi i nazdravljam.
– E nek nam bude srećno ovo okupljanje. A Vi ćete znati teta Ružo. Objaviću na Fejsbuku kad bude to „nešto“, svakako ste aktivni, vidim da ispod objava stavljate „Amin“.
Salivam u grlo rakiju. Na eks.
– Dobra, 50 gradi. Prava mučenica.
Mislila sam na rakiju. Ali sam veća mučenica bila ja. Makar za Ružin pojam.
Naučila sam na ovakve situacije. Ali sam sad nekako odlučila da prvi put zastupam sebe do kraja, koliko god bilo neprijatno. Meni. Dok jednom ne puknem. A nisam želela. Jer ko sam ja da Ružu budim iz njenog sna? Svako čuje ono što želi i za šta je spreman.
Naravno, posle te prve uvodne Ružine bombe, promalja se neka rendom žena iz „ženećeg“ dela sobe koja već direktno, kao da mi citira recept za besmrtnost, nastavlja sagu sa „da ti kažem ko svom detetu“…
– Čula sam da si raskinula, sad kad se svi tvojih godina žene i udaju. Znaš, trebaš, draga, da misliš o budućnosti, ističe ti biološki sat…
Uh, Sunce ti… Prekrstila ruke i namestila položaj tela kao da je otkrila da je Zemlja okrugla i samo čeka da joj se zbog tog saznanja poklonim do poda.
Ističe.
Mi.
Biloški.
Sat.
Potežem za drugom čašicom rakije i objašnjavam sebi da treba da ipak da nastavim da ćutim. Bolje ja jedna nego njih dvadesetoro da sluša mene kao ljutog protivnika dogmi, ega, posedovanja, prisvajanja, udavanja po svaku cenu da bih razmišljala o svom biološkom satu, bolje da se zabavim rakijom nego da pokrenem priču koju niko ne može da svari.
Rakiju već sad gutam kao vodu i tu otvaram Pandorinu kutiju. Počinjem sa iznošenjem stava za koji sam znala da im se neće svideti. Ali, drage dame, tražile ste!
Prvo, nepristojno je.
– Znaš, teta Ružo, kad smo čuli da te suprug bije, a da ti svesno ostaješ sa njim, jer kažeš da ga voliš, ali i da nemaš gde, ja te nisam pitala „Što se ne razvedeš“, jer sam smatrala da je nepristojno i da si ti kao punoletna osoba odgovorna za svoj život. To isto očekujem i od tebe. Izgleda da te više brine „Ima li šta kod mene“, nego kako da skockaš svoj život. Možda ne želim, možda neću, možda mi je sad nešto drugo u planu, možda sad radim na tome, možda ne želim da delim sa tobom. Uopšte me ne zanima što nemaš lošu nameru i što brineš za moje dobro. Ko je odgovoran za izgovorene rečenice koje ne kontrolišeš lično ti?
Drugo, popij Ružo!
– Bolje je da uzmeš još jednu čašicu rakije, dozvoli da nam bude zabavno i da se veselimo, možda nećemo imati drugu priliku. Neka nam bude važnije da budemo srećni nego šta ja čekam i kad ću da zadovoljim koncept – „staviti kvačicu na listu – top 30 stvari za koje Ruža smatra da treba da se urade do kraja mog života“.
