Običaji i verovanja kod amazonskih Indijanaca mnogima su neshvatljivi, a posebna pravila važe tokom trudnoće.
Izolovana plemena oduvek su izazivala pažnju i interesovanje javnosti, kako zbog svojih bizarnih pravila tako i zbog načina života koji je samo njima shvatljiv i uobičajen.
Radoznalost je skupo koštala i sina jednog od najbogatijih Amerikanaca, kojeg su pojeli kanibali. Koliko izolovana plemen mogu biti opasn, svedoče i Sentinelci, koji važe za najopasnije pleme na svetu.
Plemena Amazonije predstavljaju pravu riznicu tradicija i rituala, među kojima značajno mesto zauzimaju i prakse vezane za trudnocu i rođenje deteta.
Brazil je velika južnoamerička zemlja koja u sebi objedinjuje mnogo različitih zajednica. Plemena Amazonije predstavljaju pravu riznicu tradicija i rituala, među kojima značajno mesto zauzimaju i prakse vezane za trudnocu i rođenje deteta.
Trudnoća je stanje za koje su kod nekih brazilskih plemena bile uobičajene posebne pripremne radnje – tokom nekoliko meseci, bračni par koji priželjkuje dete, koristio bi biljne napitke pripremljene po posebnoj recepturi plemenskog vrača. Ovi tonici imali su zadatak da „poboljšaju krv“ roditelja, kako bi na taj način povećali i šanse za začeće i dobro zdravlje budućeg deteta, piše Detinjarije.
Trudni otac
Kada pripreme urode plodom, a žena konačno zatrudni, do izražaja dolazi jedno neobično verovanje rasprostranjeno u nekim amazonskim zajednicama. U pitanje je običaj poznat u antropologiji pod imenom „kuvada“, što zapravo podrazumeva određenu vrstu simulacije trudnoće i porođaja od strane oca deteta. Kuvada se ogleda u nizu ritualnih praksi tokom čitave trudnoće, pa se od prvog dana trudnim se smatra i otac deteta.
Trudni „par“ mora da poštuje izvesna pravila i tabue, kako bi osigurao dobar ishod trudnoće – da govore tihim glasom, ne napadaju ljude ili životinje, pridržavaju se određenih navika u ishrani. Budući očevi i majke ne smeju da diraju oštre alatke, sekire, strele, zbog straha da će usled toga dete u majčinoj utrobi iskrvariti. Izbegavali su da jedu ribu, morske kornjače, zbog straha da bi duša deteta mogla da uđe u neku morsku životinju. Nije preporučljivo ni meso jaguara, zbog njegove prevelike magijske „moći“, zatim papagaja, kako dete ne bi imalo dug nos, ili raka, jer bi se rodilo sa dugačkim nogama itd.
Među mnogobrojne raširene zabrane, spada i nošenje bilo kakvog nakita, ključa za pojasem, ili bilo čega metalnog u blizini tela, kao i provlačenje ispod konopca ili merdevina. Stomak trudnice naročito se smatra za ugroženu zonu – svako dodirivanje predmeta njime, prosipanje tečnosti, crtanje po njemu – opaža se kao uzrok nastanka belega ili abnormalnosti na plodu, i to usled uverenja da se sve što dodirne stomak prenosi na dete.
Kako dete ne bi imalo problema sa vidom, trudnica u Brazilu ne sme da nosi naočare za sunce, ili da zažmuri prilikom fotografisanja. Kao i u mnogim drugim krajevima sveta, trudnica se i u Brazilu smatra ranjivom i podložnom uticaju negativnih sila. Zbog toga ona ne sme da ide na sahrane niti da prolazi pored groblja, da gleda u ružne ili bolesne osobe, da počini greh ili psuje. Pripremanje stvari za bebu nije bila praksa u Brazilu, jer se pobačaj često smatrao rezultatom preterano nestrpljivog iščekivanja deteta. U tom svetlu, nabavljanje unapred bilo kakve opreme za buduće dete, nije uobičajeno.
Nisu samo trudničini postupci ono što može ugroziti plod u majčinoj utrobi. Rasprostranjen je stav da su duh majke i detetov duh u posebnoj vezi, pa se i majčine misli doživaljavaju kao presudne za ishod trudnoće. Žena u trudnoći zato nije smela zato da plače i da razmišlja o ružnim i opasni stvarima.Vrlo je važno i da želje koje joj padnu na pamet tokom trudnoće ne ostanu neuskraćene – to bi moglo u velikoj meri da utiče na budući život deteta i njegovu sreću.
Zajedničko očinstvo
Posebno interesantna pojava vezana za trudnoću u Amazoniji jeste rašireno verovanje u zajedničko očinstvo više muškaraca. Mada se suprug trudnice smatra glavnim ocem budućeg deteta, svaki muškarac koji stupa u seksualne odnose sa trudnicom (a što je uobičajena praksa), prema ovom shvatanju doprinosi karakteristikama budućeg deteta. Naravno, neće svaki od očeva biti podjednako uticajan – udeo nasleđa pojedinačnog seksualnog partnera meri se učestalošću njegovih seksualnih odnosa sa trudnicom, dakle, sve zavisi od „ličnog zalaganja“. Sa druge strane, i majka može da poradi na sudbini svog deteta – kako bi mu obezbedila neke poželjne osobine, ona pažljivo bira partnere koji bi mogli te osobine najbolje da prenesu njenom detetu.
U nekim delovima Brazila, otac nije poželjan u kući tokom porođaja. Kao muškarac, smatra se suvišnim, tretira se kao stranac, i radi mera opreza, mora da spava odvojeno od supruge i bebe. U izvesnim slučajevima smatra se da očev duh može da uznemiri bebu ukoliko joj se otac suviše približi. Zabeležen je i običaj da očevi namažu lice ili stopala crvenom bojom posle rođenja deteta, ili omotaju neku traku oko sebe, a drugu oko deteta, kao simbol međusobne veze.
Kao vrsta već pomenute „kuvade“, u nekim zajednicama očevi čak režu svoju kožu na ramenima, nogama i rukama pomoću zuba životinje kada se dete rodi. Krv koja bi potekla iz tih rana, mazala se po detetovom licu. Ovaj retual predstavlja, zapravo, imitaciju „porođajnih“ muka, koje otac mora da istrpi zarad dobrobiti i zaštite deteta. Očevi imaju običaj i da nose sa sobom u lov minijaturni luk i strelu, kako bi ih duh novorođenčeta pratio u lovu i bio zaštićen. Kao deo zaštitnih običaja, uzdržavanje od seksualnih odnosa u nekim brazilskim plemenima može početi sa otkrivanjem trudnoće i trajati čak do tri godine posle porođaja, mada u najčešće traje samo do prve menstruacije.
Zemlja carskog reza
Tokom tradicionalnog porođaja, ženi je pomagala babica, koja je porodiljine bolove ublažavala pomoću biljke abute. A kada je reč o modernom brazilu, skoncentrisanom u velikim gradovima, situacija je sasvim drugačija. Trudnice se u velikoj meri oslanjaju na savete lekara, ali ipak, kao i svugde širom sveta, pomalo poštuju i tradicije i verovanja predaka, makar na simboličnom nivou. A specifičnost modernog Brazila jeste i ogroman procenat porođaja izvršenih carskim rezom, koji u nekim bolnicama može da stigne čak i do 100%. Razlog ovome krije se u više faktora – u većim premijama od osiguranja koje lekari i klinike primaju u slučaju carskog reza, takođe i u većem broju (skupih) dana provedenih u bolnici u slučaju carskog reza. Takođe, operacija carskim rezom traje kraće od prosečnog porođaja, što lekarima ostavlja više vremena za druge pacijente, budući da uloga ostalog medicinskog osoblja u Brazilu nije toliko velika, i akušer je najviše uključen u svaki stadijum porođaja.
Međutim, ova dominacija „neprirodnog“ stila porođaja, zahvaljujući državnoj kampanji za promociju prirodnog porođaja, polako počinje da sčabi. Stvari se sve više menjaju na bolje i udeo carskih rezova počinje da se smanjuje.
