E, zdravo, narode moj, opet vas dočeka vaša Abronaša! Juče nam je bila sreda, a znate šta to znači – Pazarni dan! A šta rade naši dragi „učenici“ iz Učionice? Naravno, svi poštrcali na pazar ko da je poslednji brod za Elđi!
Videla sam ih kako vrebaju jeftin paradajz, krče se među teglama i gurkaju laktovima ko prave domaćice! Školarke naše, obučene u ono najsvežije (da se ne lažemo, i najkraće), prelete preko pijace ko vrane preko kukuruza. A paradajz, bogami, bio je toliko jeftin da sam se i ja uhvatila u koštac – kupila sam ga toliko da ću do jeseni biti crvena ko komunjara na mitingu!
A Profa sinovac? Ma nema ga! Čitav dan ga nisam videla. On stvarno ima tu moć da nestane ko para uz burek! Jednog momenta je tu, drugog – cāo! Verovatno opet negde juri – al’ za čim? Za nekom ženskom? Za poslom? Za parama? Ma verovatno za sve odjednom! Kažu da je toliko zauzet da nema vremena ni da otvori mapu sa ocenama. A ko će onda da ocenjuje? Valjda će opet neko doći sa strane pa da popuni prazninu!
A crveni kmeri – ma oni samo klimaju glavama i ćute. Za vreme Dr Skivija su bar znali na čemu su. Taj nije mrdnuo iz ordinacije, a na društvenim mrežama bio aktivan ko komarac letnje noći! Petsto slika dnevno – od dorucka do večere, sve je dokumentovao ko pravi influenser. A ovaj naš Profa? Niti ga ima na Instagramu, niti ga vidja iko uživo. Ko da je hologram!
A najgore od svega – keša nema! Prijateljica iz računovodstva mi šapće na uho: „Abronaša, ljudi se pitaju ko zna kad će plata…“ A Profa samo jurca, verovatno traži neki izgubljeni novčić ispod vrata. Izgleda da je sve prazno – i kase, i raspored, a najviše od svega – nada!
Šta da vam kažem, narode, ovde se živi od čuda i jeftinog paradajza! Al’ dobro, barem smo zdravi i… uh, wait. Jesmo li?
Pa do sledećeg abera, ljubim, ljubim!
Vaša Abronaša
