Drage moje abronoše, ja jes da vi nisam iz ovi krajeva ordinacije, al sam vi se ovde udala i poštujem na tradiciju. Jer, kuj sam ja da vi namećem moji vrcanski običaji. Mogu svama da vi se složim da možda ne pričam po vaški, al sam bar svesna iz koje sam selo došla. Al ono juče što vi je bilo u ordinacije, pa tačno nam je Bog umro, pu pu daleko bilo, jer ga bre ubiše oni gazimestanci i božuri.
Pa jel moguće da mi u ordinacije nemamo nikog domoroca, nego sve bre oni tamo što su svetu zemlju prodali, pa nam došli ovde i kurobecaju se nešto, da nam oni nose i to ČASNI krst! Aj što ga nose, nego što i pored njega stoje. Ni jedan bre naš da bidne!
Ete, živa nisam i ima da idem u narednom periodu u crkve da non stop palim sveće, da ne digne i Bog od nas ruke. Šta da radem kad volem ovu našu ordinaciju. Ja sam se ki mlada udala, tu imam i unuke, i neću da vi dozvolim da mi ovi bre sve to zgaze.
I zamislite vi tu našu nesreću onaj Tabdže od Brankovića, on da nam nosi Časni krst! Pa ne bi bio on Branković da je časan!
A iza njega onaj Riči pekar i onaj Prozorko, sve moj do mojega. Uništili svoju dedovinu, pa sad došli ovu našu da unište.
Al, kad gi pogledate i onaj Dr Skivi, ni on vi nije ništa bolji. I on vi je došao od koje kude. Možda nije s Gazimestana, al ni on se ne vrati u svoj dom, nego zaseo na našem i one skele nam čak dovukao.
Kolko će mi da žalimo i Simčeta i Voćka i sve one pre njih. Eto, živa nisam, al uporedite vi, i tad su nas možda, da prostite, jebali, al bar su bili naši. Ovo ovi divlji rasteraše naše domaće.
Skoro vi nisam bila ovako tužna… Al ne brinite ništa, sad ću ja da popijem bendži i ki nova.
Pa do sledećeg abera, ljubim, ljubim.
Naslovna fotka ki ilustracija.
