Ovo je tekst psihologa Elene Spundre, koji pokazuje kako na ljubav gleda zrela žena.
„Imam skoro 42 godine, i s vremena na vreme volim da kažem da ne verujem u ljubav, romansu ili u sreću „do kraja života“.
Prema muškarcima sam uglavnom otvorena, i bez ustezanja im stavljam do znanja šta volim a šta ne. Takođe im bez mnogo okolišanja kažem da idu dođavola.
Nisam oduvek bila ovakva. Ugađala sam muškarcima, kuvala im, kupovala poklone, čekala na njihove poruke, bila spremna da sa njima idem na kraj sveta. Svaki put, bila sam spremna da se dam u potpunosti zbog ljubavi. Ali, ako nisam spremna za to više, da li to znači da ne mogu više da volim?
Kada smo mlađi, uglavnom se tražimo, i to može prilično da boli. Nekad je potrebno da istražiš granice, preispitaš sebe da bi znao ko si.
Zrelost je doba kada se zaista susretneš sa samim sobom. Nakon mladalačke zaslepljenosti i razmišljanjima o žrtvovanju, počinjemo da živimo za sebe.
To ne znači da nam nije potreban niko drugi. Da li to znači da smo postali uspešni, okrenuti ka sebi, puni samopouzdanja ili usamljeni? Ne. Želimo ljubav, toplinu i odnose pune razumevanja isto kao i kada smo imali 20 godina. Ali, do sada smo naučile da su u zdravoj vezi sve te stvari su recipročne. Zato ove stvari ne radim više:
1. Ne čekam poruke i pozive muškarca.
Ili prva pošaljem poruku ili isključim iz života one koji nemaju vremena ni da mi jave ili napišu da su zauzeti.
2. Ne želim da idem na sastanak ako mi mesto i vreme ne odgovaraju.
Ako muškarac nije zainteresovan za to koliko je žena zauzeta, za njene želje, udobnost, to nikako nije dobro. Upravo takav muškarac nije mi potreban.
3. Ne opraštam mu ako mi ne kupi poklon za rođendan.
Volim muškarce koji troše novac na ženu koju vole. Ljudi koji škrtare na novcu obično škrtare i na svemu ostalom. Još ako ne zapamte datum koji je važan za njegovu partnerku, pokazuju koliko je ne cene.
4. Ne mogu da opravdam nečiji neuspeh posle 40-te godine.
To ne znači da samo tražim novac. Kada smo bili mladi eksperimentisali smo, pokušavali i padali, radili razne poslove… Već sa 40 trebalo bi da imamo kakvu-takvu karijeru i pristojno mesto u kome živimo.
5. Neću prećutati ako mi se nešto ne dopada.
Neću izludeti muškaraca sa stalnim pritužbama i neću zvocati. Ali, ako ne volim brzu vožnju, ako me to plaši, neću to da prećutim. Neću davati nikakve signale, neću čekati da on to primeti, neću se duriti, kazaću otvoreno: „Nemoj da voziš suviše brzo, molim te. To me plaši.“
6. Ne bojim se postavljanja nijednog pitanja. I spremna sam na bilo koji odgovor.
Kada smo bile mlađe, plašile smo se da postavimo bilo koje pitanje koje se tiče nečeg što ne razumemo. Nismo htele da se izložimo stresu, plašile smo se da ćemo biti povređene, ili da ćemo ga preplašiti. Ali upravo tim nedostatkom jasnoće povređujemo sebe. Ne želim više da budem povređivana, i zato sam spremna da sve razjasnim.
7. Više ne mešam seks sa ljubavlju.
Seks može biti povezan sa ljubavlju. S druge strane, ne mora da ima nikakve dodirne tačke sa ljubavlju. Ljubav je za mene kada ćuti ujutru jer ja volim tišinu; kada pamti kako se moj pas zove, i koliko šećera stavljam u kafu; kada mi popravlja lap top, ili nešto što se pokvarilo; kada me iznenadi nečim lepim… Ako ne postoji ništa od ovoga, to znači da samo spavamo zajedno.
8. Nisam ljubomorna na njegove prijatelje ili prijateljice, niti na njegov posao.
Ili na njegovu decu iz prošlog braka (veze). Ako me muškarac voli, on će naći vremena za mene. Mogu to da prihvatim jer i ja imam posao, i stalno sam zauzeta. Ako oboje nalazimo vremena jedno za drugo, to znači da je sve u redu – naša veza opstaje. Ako samo ja nalazim vreme za njega, a on je uvek zauzet, to nikako nije dobro, i pokazuje da je vreme za promenu.
9. Ne peglam njegove majice i košulje. Ne volim peglanje.
Ne volim da peglam ni svoje stvari, a kamoli tuđe. Odbijam da radim bilo šta za muškarca ako to inače ne volim da radim. Ako me voli, ispeglaće svoju majicu.
10. Ne trudim se da izgledam bolje zbog muškarca.
U stvari, kada upoznam nekog novog, mogu da budem i cinična, suviše iskrena. Ne stidim se da razgovaram o svojim problemima, i poteškoćama. Neko ko to želi može uvek da sazna više o meni.
Imam skoro 42 godine i kao stabljika bambusa sam. Direktna, jaka, fleksibilna i ne toliko zahtevna. Teško me je slomiti, saviti me prema svojoj volji, ili iskoreniti me.
Teškoće života su me očvrsnule, i, i dalje želim da volim. Jednostavno nisam spremna da se žrtvujem zbog nekog. Ljubav je stvaranje, ne destrukcija i žrtvovanje. Onda, hajde da stvaramo.“
