Katica živi u svojoj kući, ali u njoj više nema mira. Njena snaja se sada ponaša kao vlasnica kuće, a gospođa Katica ne može da se otme utisku da samo čeka da je nema da bi izbacila poslednje stvari.
Neverovatno je šta su ljudi spremni da urade. Iako su sin i snaja gospođe Katice otišli da rade u inostranstvu, svaki put kada dođu, krenu u renoviranje kuće ne pitajući je ništa.
I pored toga što je snaja ništa ne pita (čak joj je u nekoliko navrata naredila da se potpuno preseli u drugu sobu), gruba je do te mere da se usuđuje da joj kaže da joj više ne treba bilo šta.
Tako nam se duboko povređena javila gospođa Katica koja nam je napisala da je „snaja gazi u sopstvenoj kući“. Ipak, dobronamerno je napravila veliku grešku. Kuću je prenela na sina, ne očekujući da će je snaja iskoristiti za omalovažavanje i, kako kaže, ugnjetavanje. Nadala se mirnoj starosti, doživotnom u svojoj kući, a posle nje, mislila je, neka vladaju naslednici. Suprotno očekivanjima, za života joj je rečeno da je višak.
Sin ne progovara ni reč
– Stalno me vređa i nameće svoje u mojoj kući. U stvari, kuća je za sada na njima. Naš sin je sluša i potpuno zaboravlja da smo mi roditelji sve radili za njega u životu i vaspitavali ga da ima empatiju prema svima i da bude pristojan. Ništa ne pomaže – piše nam gospođa Katica.
Zatim dodaje da snaja, kada dođe iz inostranstva gde žive, bez pitanja izbacuje svoje stvari iz kuće. I ne samo to, nego je i premešta iz sobe u sobu. „Potrebna joj je ova soba u kojoj sam ja. Kaže mi da imam veliku penziju i šta će mi ove stvari i ta velika soba. Nije li joj dosta toga što je kuća sada njihova? Zar me ne podnosi?“ pita u neverici.
Plaši se netrpeljivosti
Ranije, kada bi dolazili, bila im je srećna, a sada je toliko potištena da ih se čak izdaleka plaši. Ne zna na kakve će sumanute ideje snaja doći i šta će opet po kući, a brine se šta će da je uvredi, da li će smeti bilo šta da kaže. „Retko kuva i zove, a kada sednem nije mi prijatno, zbog netrpeljivosti“.
– Stalno trpim kritike ako u kući nije sve po njenom, to je živa ludnica, dragi ljudi. Oni žive napolju, ali kada dođu uvek je sve puno napetosti jer ja sam tu, stalno se osećam kao da bi im bilo bolje da mene nema, da bi mi se i poslednji trag izbrisao , da konačno sve bude po njenom – utučeno nam je napisala gospođa Katica.
