Jelena Bačić Alimpić školovala se u svojoj rodnoj Vojvodini; prvo je završila Karlovačku gimnaziju, koja se smatra jednom od prestižnijih u zemlji, a potom i Filozofski fakultet.
Dugo godina kalila je novinarski zanat, potom je prešla na televiziju, a onda se oprobala i kao autor u književnosti. Njeni romani su višestruki bestseleri prevedeni na više jezika.
U susret Novoj godini, Jelena Bačić Alimpić obradovala je svoje čitaoce novim romanom „Poslednji sati“ u izdanju „Lagune“. U njenom poznatom maniru, i ovog puta ispisala je intrigantnu priču koja slavi ljubav.
Ipak, njen život nije bio uvek tako lak, o čemu je spisateljica govorila u životnoj priči koju je poverila Kuriru. Kako je tada otkrila, ona je napustila novinarstvo početkom 90-ih i uputila se u Kanadu.
Viza
Ipak, njeni planovi se nisu ostvarili kada se u sve umešala sudbina.
– Bila je 1992. godina, nije bila moja odluka da budem bebisiterka. Kanada je tada izdavala samo imigracione vize, a ja sam otišla tamo preko mađarske linije, i to turistički. Bakina rodbina, sa tatine strane, 16. koleno, oni se prezivaju Soroš, poslali su za mene garantno pismo i mislim da sam bila jedina osoba koja je tada dobila turističku vizu, ne imigracionu. Kad me je konzul pitao zašto usred haosa odlazim u Kanadu, kažem da nikada nisam videla svoje rođake, a želim da ih vidim.
On me je pitao da li ću se vratiti, a ja sam rekla – ne znajući kakvu istinu izgovaram, nisam imala nameru da se vratim – rekla sam da ću se vratiti, jer sam ovde neko i nešto, a tamo bih uvek bila građanin osmog reda. Dobila sam vizu na aerodromu u Beogradu na tri meseca, a na aerodromu u Torontu na šest meseci, i onda sam mogla da budem dve nedelje kod rođaka i morala sam da nađem posao – rekla je spisateljica.
Bila sam prevarena
Ipak, snovi su joj se srušili, jer je bila prevarena, a detaljno je opisala kroz šta je prošla.
– Prijavila sam se svugde gde je trebalo, čekalo se na radnu dozvolu. U međuvremenu sam se na crno zaposlila u jednoj jevrejskoj porodici, gde sam čuvala troje dece, bila sam im dadilja. To je bilo jezivo teško, živela sam u podrumu, u jednom sobičku, metar i po sa metar i po, bez prozora, sa onom instalacionom cevi iznad glave.
Bilo je strašno, ali tata je bio uz mene… Dao mi je sve pare koje je imao, a ja sam ih dala čoveku poreklom iz Bosne da mi sredi imigracione papire, a on se nikada više nije pojavio… Bilo me je sramota jer sam bila prevarena, naivna budaletina i rekla sam tati da se neću vratiti dok te pare ne zaradim da mu vratim, te sam ostala godinu dana. E, onda kad je tata saznao za to, u jednom telefonskom razgovoru, rekao mi je da ga ne teram da on sa šezdeset i nešto godina preleće okean nego – pakuj se i vraćaj se kući, meni nisu važne pare, meni si važna ti.
Ovako izgleda Jelenina vikendica na Fruškoj gori:
Imanje na Fruškoj gori je mali raj za Jelenu Foto: Instagram, Nemanja Nikolić, Printscreen, Privatna Arhiva
Odletela sam u velikom stilu u Kanadu, a nisam se baš tako vratila. Otišla sam preko Budimpešte i vratila se na isti način, samo „Er Indijom“ – objasnila je spisateljica, koja važi za jednu od najtiražnijih.
Švercovala sam pelene
Kako bi uspela da zaradi novac koji je izgubila spisateljica je odlučila da se dovija na svaki mogući način.
– Nisam uspela da zaradim novac koji mi je otac dao. Ipak, snašla sam se i počela da radim u firmi koju je držao neki Beograđanin. Otvorio je predstavništvo u Novom Sadu. Švercovala sam pelene, nije me sramota, jer je tada bila strašna inflacija i bilo je jezivo.
Sećam se da sam super zarađivala i sve sam pare davala tati, iako je on rekao da ne želi. Shvatila sam da ne bih mogla nikada da živim takvim životom, takvi ljudi prosto nemaju život, celog dana su na poslu, to su ogromne razdaljine od posla do kuće, ljudi koji tako i toliko rade decu vide samo na sat dnevno. Vratila sam se kući – rekla je Jelena Bačić Alimpić.
