Jednog toplog letnjeg dana u junu 1988. papa Jovan Pavle II posetio je fabriku Ferari u severnoj Italiji i uputio je izuzetan zahtev.
Nakon posete, trebalo je da se provoza gradom Maranelom i pozdravi vernike iz svog kultnog papamobila. Umesto toga, pokazao je na jedan od poznatih plamenocrvenih sportskih automobila kompanije i pitao da li se može voziti u njemu.
Iako se publika koja je čekala Papu sigurno začudila kad je videla kako on maše iz automobila koji se uobičajenije povezuje sa holivudskim zvezdama i plejbojima, niko mu nije mogao zameriti što je želeo da pokuša.
Ferari već dugo ima reputaciju po proizvodnji najbržih i najskupljih automobila na svetu.
Ipak, njegova Svetost bi možda bila manje željna da utone u meku, kožnu presvlaku tog automobila da je bio obavešten o privatnom životu osnivača kompanije, legendarnog automobilističkog mogula Enca Ferarija.
Biograf Brok Jejts je Enca nazvao „opsednutog seksom“, što je jedna od njegovih bivših ljubavnica i potvrdila.
„Postojao je Ferari danju i Ferari noću“, rekla je ona Jejtsu. „Danju je bio sav poslovan i u poslu. Ali noću je bio drugačiji. Onda su to bile žene. Ferari je jebeno voleo!“
Pričalo se da je prevario ženu, ali da je varao i sve svoje ljubavnice, dok je jednoj napravio dete.
Ova kojoj je napravio dete je bila bivša devojka jednog od mnogih vozača koji su poginuli trkajući se njegovim automobilima. Drugi biograf, Ričard Vilijams, opisao je trkače kao „mlade ljude koji padaju kao jesenje lišće“, za njih se govorilo da su umrli jer ih je on doveo do krajnjih granica, baš kao i one ljude u svom ličnom životu.
U svojim 80-im priredio je mali rođendanski ručak u restoranu u blizini svoje fabrike i, uz desert, izazivao starog kolegu koji je sebe zamišljao kao Kazanovu tvrdeći da je spavao sa najmanje 3.000 žena. „Samo tri hiljade?!“ nasmejao se Enco Ferari.
„Za njega su žene bile samo objekti“, priseća se jedna koleginica koja je godinama blisko sarađivala s njim.
„Nije baš mario za njih. Bili su to simboli koje treba odvesti u krevet, recka na njegovom zidu. To je sve.“
Ferari je svoju seksualnu snagu crpio iz velikog samopouzdanju. Bio je ponosan na sebe jer se uprkos skromnom obrazovanju i još skromnijem poreklu uzdigao visoko.
Fabrika Maranelo bila je samo nekoliko milja od grada Modene u kojem je rođen 1898. godine, sin metalskog radnika Alfreda, koji je strugao za život praveći delove za italijanske železnice, i njegove supruge Adalgise.
Imao je deset godina kada ga je otac odveo da vidi svoju prvu motorističku trku i nikada nije zaboravio dašak spaljene gume u njegovim nozdrvama. Odlučan da će jednog dana i sam sesti za volan, kasnije je bio podstaknut tugom nakon što je izgubio i oca i starijeg brata Dina tokom epidemije gripa 1916.
„Moraš da radiš neprekidno,“ rekao je jednom. „Inače misliš samo na smrt“.
Nakon što je vozio Fijatov kamion koji je prevozio zalihe za italijansku vojsku tokom Prvog svetskog rata, zaposlio se u toj kompaniji, a zatim u novonastalom trkačkom timu Alfa Romeo kao vozač.
Godine 1923. pobedio je u svojoj prvoj trci. Nakon toga su ga upoznali roditelji italijanskog pilota borbenog aviona Frančeska Barake koji je bio u istoj eskadrili kao i njegov brat Dino i koji je za sreću naslikao sliku konja u skoku.
Nakon što je oborio ukupno 34 neprijateljska aviona, Frančesko je poginuo neposredno pred kraj rata i, u njegovu čast, njegova porodica je zamolila Enca Ferarija da stavi simbol na njegov Alfa Romeo. Dodavši tome žutu pozadinu zastave Modene, napravio je čuveni logo koji će se na kraju videti na njegovim sopstvenim automobilima.
Godine 1923. takođe se oženio Lorom Garelo, markantnom, živahnom 23-godišnjakinjom koja je bila seljačkog porekla i koja je radila kao plesačica u okupljalištima popularnim među vozačima. Imali su mnogo svađa u svom malom stanu u Modeni, verovatno zbog njegovih preljuba samo par meseci nakon venčanja.
Nakon sticanja prodajne franšize Alfa Romea za tu oblast, često je bio odsutan poslovno, a još više nakon 1929. godine kada je osnovao sopstveni trkački tim, Scuderia Ferrari, u početku da bi se trkao Alfa Romeo.
„Njegovo smucanje sa ženama doseglo je mahnit nivo“, napisao je Brok Jejts. „Osvajao je obično bludnice i raspuštene žene koje su se motale oko trkačke gomile, ali kako je rastao njegov ugled, rastao je i njegov ukus za žene.“
Ferari je jednom rekao da „muškarac uvek treba da ima dve žene“, a 1929. je započeo doživotnu aferu sa Linom Lardi, visokom, elegantnom ženom koja je radila za konstruktora kočija. „Njeno tiho držanje bez sumnje je pružilo predah od živahne Laure“, rekao je Ričard Vilijams.
Varanje je nastavljeno i po dolasku sina Dina, koji je rođen 1932. godine i nazvan po Encovom pokojnom bratu. Rano u životu, dijagnostikovana mu je mišićna distrofija, koja će ga koštati života u 20oj.
Uprkos lošoj prognozi njegovog sina, Ferari se nadao da će jednog dana naslediti njegov posao, koji se sada već kretao ka sopstvenoj proizvodnji automobila.
Njegovi planovi da napravi „ne samo trkački automobil, već nešto sa dozom luksuza“ su stavljeni na čekanje kada je njegova fabrika u Maranelu preusmerena na proizvodnju avionskih motora za Musolinija u Drugom svetskom ratu.
Iako je previše fokusiran na posao da bi vodio raskalašeni plejbojski način života, Ferari je ostao posvećen i prilično ograničen preljubnik.
„Otprilike tri puta nedeljno odlazio je sa jednom od devojaka iz trim radnje u fabrici“, tvrdi Dag Naj, koji je 2018. objavio fotografsku biografiju Ferarija. „Žene su padale na njega.“
Do 1950. godine, Ferarijevi automobili su osvojili tri svetska prvenstva i da bi subvencionisao troškove njihove proizvodnje, prodavao je drumske verzije bogatima i slavnim. 1954. otvorio je izložbeni salon na Menhetnu u Njujorku. Ubrzo su holivudske zvezde, uključujući Džejmsa Koburna, Stiva Mekvina i Klinta Istvuda, podlegle njihovoj privlačnosti.
Ali za Enca Ferarija je jedino trka bila važna. „To je velika manija kojoj se mora žrtvovati sve, bez suzdržanosti, bez oklevanja“, rekao je on.
Njegov fokus se samo povećao kako se stanje njegovog sina Dina pogoršalo u njegovim dvadesetim godinama, što je rezultiralo njegovom smrću 1956.
Ferari se bacio na posao, okrećući svoje vozače jedne protiv drugih u nadi da će to dovesti do boljih performansi.
„Uopšte nije bio prijatan. U stvari, bio je pravi kurvin sin„, rekla je glumica Fiamma Breschi, devojka Luiđija Musa, koji se pridružio Ferariju kao vozač 1955. „Rekla bih da je to u nekim aspektima delovalo, ali je izazvalo mnoge smrtne slučajeve.“
Između 1955. i 1965. godine, šest od 20 Ferarijevih vozača je poginulo u sudarima, a u pet različitih navrata njegovi automobili su udarili u gomilu posmatrača, ubivši 50 prolaznika.
U najgorem incidentu, 1957. godine zbog izduvane gume, markiz Alfonso de Portago, španski plemić, izgubio kontrolu nad svojim Ferarijem tokom trke izdržljivosti u Italiji, ubivši sebe, svog suvozača i devetoro gledalaca. Optužen da je svoje automobile opremio gumama neprikladnim za vožnju brzinom do 170 milja na sat, Ferari je optužen za ubistvo iz nehata.
Sledeće godine poginuo je 33-godišnji Luiđi Muso, koji je poginuo nakon prevrtanja u jarak dok je jurio engleskog vozača Majka Hotorna, svog saigrača i rivala, tokom Velike nagrade Francuske.
Dok je Musova devojka Fijama Breski još uvek oplakivala za njim, Ferari joj je pisao, navodno da traži njenu pomoć da njegove automobile učini privlačnijim ženama. Rekla mu je da je jedan model, 275 GTB, prenizak i ružan: „Trebao mu je duži nos, više prefinjenosti. Da bih prodao ovaj auto, rekao sam Enzu, mora biti kao lepa žena, puno vatre iznutra i savršenih oblina spolja.“
Dok je Ferari ozbiljno shvatao njene dizajnerske ideje, on je takođe počeo da joj se udvara, pišući joj stotine ljubavnih pisama ljubičastim mastilom.
„Počeo je da me želi“, ispričala je ona. „Prvo je to nagovestio, a kasnije je to vrlo jasno rekao. Rekao mi je da ne može da zamisli svoj život bez mene. Odbila sam ga, ali on mi je stalno pisao o strasti za koju je rekao da ga bukvalno proždire. To je trajalo godinama.“
Na kraju je postala još jedna od njegovih dugogodišnjih ljubavnica, pored Line Lardi koja je sa njim 1945. dobila dete po imenu Pjero. On je ostao u braku sa Laurom.
„Na čudan način naše svakodnevne svađe su ojačale vezu između nas“, napisao je. „Ponekad su se govorile oštre stvari koje su nas navele da razmislimo o razdvajanju. Ali na kraju smo ostali zajedno, uprkos nedaćama. Čak i nakon tragedije smrti našeg sina.“
Tek nakon Laurine smrti 1978. osećao se sposobnim da prizna postojanje Line i Pjera. Preselili su se u kuću u Modeni koju je delio sa svojom ženom i Pjero je konačno uspeo da uzme ime Ferari. I danas je potpredsednik kompanije.
Kakve god da su bile priče o Ferarijevom švrljanju sa strane, to mu je barem dalo sina kome je mogao da prenese to carstvo. I upravo je Pjero tog leta 1988. poželeo dobrodošlicu papi u fabriku Ferari, a njegov otac je bio previše bolestan da bi to učinio.
Enzo je umro samo dva meseca kasnije, ostavivši svom sinu značajno nasleđe.
