Drage moje abronoše, pa ja sam sada u šoku. Juče kad sam vi išla da malo procunjam po zgradi, svrati mene jedna prijatiljica i pita me pa jesi li ti videla ovo? Ja je pitam pa šta, a ona meni pa vidi ti ovaj snimak!
I ja se tu šokiram. Oni novinarčići izbacili snimak od onog slikara od pokojnog ćaleta, gde on u u mestu koje Bol leči, proziva sve nas napredne i zove da nas bije! E, u sred pijace, a tako smo mi lepe tuče imali nekada. Pa nema bre više ni onih pitkih bulova, starlete i ostalih, ostali smo sami!
Ja ne znam šta ovaj Voćko misli. Ovi će izgleda da nas izbacuju ovdi iz zgradu posle ovog neserećnog 17. decembra. E, bili i ono što su za kralja i njih, kaže mi prijateljica, opet dočekali crveni!
I to su došli baš sa tu nameru, da ih dočekaju! Ja mislim da eto nama partizansko četničke koalicije u Grockoj. Ode Voćko i mi sa njim, pazite šta vi kažem, ne bila ja abronoša ako vi nije tako!
Eh, kad se setim starih dobrih vremena. Kakva smo vi snaga bili sa našim Simčetom… Eve, sva sam vi se naježila. Pa što smo bili, ucenjivali, a bogami i palili 🙂
A sad, ene i ono novinarčiću, uf, mi se tu šetkaju ki oslobodioci. Pa bre pre niki nije smeo ni da im se javlja! Opet ja o njima, neću, ne bitini su.
Al opet da vi kažem, mislim da se svima nama naprednima crno piše, al ozbiljno. Gledam i ovi naši, izađu s dva štanda ki popišani i ne puštaju onu zgradu voćnjaka. Tu ispred praga. Valjad da ako je gusto, oma pobegnu, ne znam. Jbm li ga… Nisam ni sama pametna. Moraću i ja na kraju da se prešaltam, jedino ne znam kako ću ovi sa pečata da podnesem. Ne mogu bre, pa nek crknem!
Ne znam šta da mislim.. Ajd da vi ne mračim više, ljubim ljubim…
