Drage moje abronoše, došao je konačno i taj dan da sam vi videla našeg dragog Voćka. Juče vi se pojavio u našem voćnjaku, kuj zna od kad. A što vi se prepolutio nešto, jedva sam gi poznala.
Možda se i prepolutio, al je i dalje Voćko ki Voćko. Opet neki kombinaciji započeo, zadao neki nebulozni zadaci, al niko bre više gi ne sluša. Ostala mu jedino ona fotelja što je ima u kancelarije. Ona ga jedino sluša, hi 😀
A nije da nije Voćko to i zaslužio. Nema koga sve nije zajebao, da prostite na izrazu. Joj što vole da priča sa vama i da vi samo odjednom nešto obeća, a zna da će da vi zajebe. Ma majstor vi je voćko za to.
Da vi iskreno kažem, i nije mu lako. Pa jeste li videli da oni najbliži saradnici, oni na koje bi trebalo da vi se osloni, oni pobegulje. Eno ga Raus, kako pišu oni buzdovani sa Pečata, tamo se sastaje kuj zna sa kojim bitangama. Alo bre, ma raus bre! Ja bi to tako. A da vi je to samo Raus, pa da vi ne bude problema, nego se tuj ne zna kuj će sa kim. Kako će ovi napredni da vi pobede u Voćnjaku, eto živa nisam da vidim to.
Sve u svemu, zaslućio je to Voćko a i mi sa njime. Kad smo gupi kuj nas šiša.
Iznervirala sam se, uf. Ništa odoh malo da obiđem pa da čujem koji aber, pa se javljam. Ljubim, ljubim…
