E, zdravo, narode moj, vaša Abronoša opet tu! Danas je četvrtak, a juče sam konačno videla Profu Sinovca – i čudo veliko, ostao je na čitavom času! Da, čuli ste dobro, čitav jedan čas! To je duže nego što iko od nas može da se seti!
Ali, da vam kažem – nije bio običan čas! Bio je to čudan spektakl! Profa je stajao za katedrom, ozbiljan ko sudija na presudi, a oko njega – tišina da se čuje i mrav kako korača! Čak su i crveni kmeri ćutali, ko da su povalili lekove za poslušnost!
A šta je predavao? Ma nešto o budžetu, reformama, perspektivama – al’ sve to zvučalo je kao bajka za laku noć! Ko da slušamo političku hipnozu! Čak sam i ja, vaša Abronoša, zamalo zaspala – al’ sam se trgnula kad sam čula kako tetkica prevrće stranicu u Blicu!
I sad se pitam – da li je to bio čas ili predstava? Da li je Profa stvarno tu da nas nešto nauči – ili samo pravi privid aktivnosti? Jer, znate, čak i lutka može da stoji za katedrom – al’ da li može da donese promene?
A ovi naši učenici? Oni su gledali u njega ko u televizor – bez reakcije, bez pitanja! Kao da su zaboravili kako se priča! Možda su shvatili da je bolje ćutati – jer ko zna kakve ocene dobijaju oni koji postavljaju neprijatna pitanja?
I tako, drage moje, Profa je ostao na času – al’ da li je ostao i u našim glavama? To će pokazati vreme! A do tad – ja ću da pratim i da pišem! Jer čak i kada Profa drži čas, nešto se uvek krije iza reči!
Drž’te se, ljubim, ljubim – vaša Abronoša!
Do sledećeg abera, neka vam časkovi budu kraći od političkih obećanja!
