E, zdravo, narode moj, vaša Abronoša opet tu! Juče sam se vratila i imala sam šta da vidim – tačnije, ništa nisam videla! Jer od kako je Profa Sinovac došao, u Učionici vlada epidemija ležanja na ledima! Nikad više neradnika – pa da je moj Simče sada tu, lele, svašta bi tu bilo! Uf, baš sam se uzbudila – al’ suština je ovde: svi su lezilebovići!
I nije ni čudo što niko neće da pređe kod privatnika! Što bi prelazio kad ovde uopšte i ne rade? Plata im za džaba ide – ko da su dobili nagradu za izdržljivost u dosadi! A Profa Sinovac? On drži metlu u ćošku ko relikviju – možda misli da će sama da počisti! More, treba da je uzme u ruke i sve da ih pomeri – al’ on to neće, boji se da ne povredi nečije radničko pravo na dremku!
A da se setim dobrog starog Voćka – pa makar se bar, da prostite, jebuckalo tu i tamo! Bila je strast, bila je vatra – a ne ova hladna, zaleđena lenjost! Čak su i afer bile zanimljivije – sad je i skandal postao dosadan!
I tako, odoh da obiđem Učionicu – al’ ne verujem da ću išta naći! Možda tetkicu kako dremuje uz fen ili kmera kako broji mrvice sa sendviča! Doslovno, igramo film „Dani besmisla“ – a ulogu glavnog glumca igra cela zgrada!
Al’ neću da odustanem! Dok ima stolica za sedenje, biće i priča o tome kako niko ne ustaje! A Profu ćemo možda jednog dana i videti s metlom – ako ikad odluči da je upotrebi, a ne samo da je gleda!
Drž’te se, ljubim, ljubim – vaša Abronoša!
Do sledećeg abera, neka vas nateraju da ustanete makar zbog dobrog trača!
